Obavezna osiguranja
Kada su Rumuniju potresli katastrofalni zemljotresi, u toj zemlji je u kratkom roku uvedeno obavezno osiguranje ne samo od zemljotresa, već i klizišta i poplava. Šteta je tada iznosila čak 0,6 odsto BDP-a, odnosno 950 miliona evra. U zavisnosti od materijala od kojeg je izgrađena kuća, za osiguranu sumu od 20.000 evra plaća se godišnja premija od 20 evra, odnosno 10 evra za upola nižu osiguranu sumu. Ko ne uvede ovu vrstu osiguranja, platiće kaznu od 23 do 116 evra. Rumuni su tada procenili da će petina od 850.000 kuća u roku od dve godine od uvođenja obaveznosti biti pokrivena ovom vrstom osiguranja. Takva inicijativa rodila se i u Bugarskoj i Turskoj, koje su prošle godine pretrpele snažne zemljotrese, baš zbog toga što malo ljudi smatra osiguranje imovine neophodnim. U Mađarskoj, na primer, postoji obavezno osiguranje od poplave.
Na razvijenim tržištima, na primer Švajcarskom, takva odluka uopšte nije ni potrebna jer više od 90 odsto stanovnika uplaćuje osiguranje imovine. Građanima te zemlje uopšte nije na pameti da zbog recimo 100 švajcarskih franaka rizikuju imovinu vrednu nekoliko stotina hiljada franka. No svest građana o osiguranju se značajno razlikuje od zemlje do zemlja, pa su i mere koje se uvode da bi se to promenilo različite.
Zagovornici obaveznih osiguranja kao jedan od razloga za uvođenje određenih obaveznih osiguranja navode i to da bi ljudi na taj način stekli naviku osiguravanja određenih proizvoda. Poznavaoci tvrde da bi, ukoliko bi, na primer, postojala obaveza osiguravanja imovine nekoliko godina, nakon toga ljudi i sami uplaćivali premiju.
Osiguravači kažu da na dugi rok određena obavezna osiguranja svakako bi dala pozitivan efekat, posebno ukoliko bi osiguravači revnosno isplaćivali štete
U zemljama regiona, prema saznanjima Sveta osiguranja, trenutno nema najava da bi se paleta obaveznih osiguranja mogla proširiti. Baš kao i u Srbiji, postoje s vremena na vreme inicijative i ideje koja osiguranja bi trebalo da postanu obavezna, ali bez konkretnog rezultata. Najčešće se kao osiguranja koja bi trebalo da budu uvedena spominju pojedina osiguranja poljoprivrede, naročito od vremenskih neprilika i imovinska osiguranja. Te vrste osiguranja su, inače, veoma malo zastupljena u ukupnoj premiji (kada govorimo o građanima kao vlasnicima polisa), a štete su svake godine milionske.
Srbija – stanje i tendencije
U Srbiji, pored osiguranja od autoodgovornosti, postoji i niz drugih obaveznih osiguranja. Prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, obavezno je osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu počinjenu trećim licima, osiguranje vlasnika vazduhoplova za štetu počinjenu trećim licima, i osiguranje vlasnika čamaca za štetu pričinjenu trećim licima. Prema Zakonu o osiguranju, uz zahtev za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja podnosi se dokaz o osiguranju odgovornosti od štete koju ovlašćeni aktuar može da prouzrokuje datim mišljenjem. Pored toga, uz zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju podnosi se predugovor ili ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete koje nastanu obavljanjem delatnosti. Postoji niz zakona koji, takođe, obavezuju na posedovanje određenih polisa osiguranja. Među njima su Zakon o zaštiti životne sredine koji obavezuje zagađivača da se osigura od odgovornosti za moguće štete koje može da prouzrokuje trećim licima, vlasnici turističkih agencija moraju da imaju polisu osiguranja za slučaj insolventnosti (što je uvedeno nakon učestalosti bankrota turističkih agencija i povećanog rizika po putnike), učesnik u transportu opasnog tereta je, takođe, dužan da se osigura za slučaj štete prema drugima, imovini ili životnoj sredini. Poslodavci imaju obavezu da osiguraju radnike od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom.
S vremena na vreme, u Srbiji se mogu čuti inicijative za proširenjem palete obaveznih osiguranja. Krajem prošle godine je tako pokrenuta inicijativa za uvođenje obaveznog osiguranja od požara, ali bez jasnih detalja kako bi se to sprovodilo, ko bi plaćao premiju i kolika bi bila premija. Moglo bi se reći da je inicijativa neslavno završila uprkos organizovanju okruglih stolova i istupa u medijima.
“Potrebno je da se lista obaveznih osiguranja proširi, jer je u Evropi obavezno osiguranje od poplava i zemljotresa. Pojedinac, putem osiguranja može da obezbedi zaštitu svoje imovine, svog i život članova svoje porodice, dok u Srbiji poljoprivrednici i građani traže od države da im nadoknadi štetu, bez obzira na to što nisu osigurali svoje imanje od elementarnih nepogoda”, navode Lidija Barjaktarović i Bojana Kordanuli, profesorke na fakultetu Singidunum u radu “Uticaj svetske ekonomske krize na razvoj osiguravajućih kompanija u Srbiji”.
Udruženje osiguravača Srbije je takođe u više navrata sugerisalo državnim organima da bi paletu obaveznih osiguranja trebalo proširiti. Budući da za ovaj broj nismo uspeli da pribavimo izjavu sekretara Udruženja osiguravača Srbije Vladana Manića, koristimo se njegovom ranijom izjavom koja se, između ostalog, može pronaći i na zvaničnoj stranici UOS.
Vladan Manić kaže da se rast životnih osiguranja podstiče uvođenjem poreskih olakšica, a neživotnih osiguranja širenjem liste obaveznih osiguranja i subvencionisanjem premije za određene vrste osiguranja za koje država utvrdi da postoji interes šire društvene zajednice. Manić ističe da je to posebno važno za strateški važne privredne grane, koje bi mogle da uslove razvoj srpske ekonomije. “Obavezna osiguranja u razvijenim evropskim državama su zakonom utvrđena i na desetine ih je. Kod nas bi obavezna osiguranja trebalo proširiti na poljoprivredu i uvesti obavezno osiguranje od prirodnih katastrofa i od požara u stambenim jedinicama. Pokazalo se da smo imali pozitivne efekte kod uvođenja subvencionisanja premije za uslovna obavezna osiguranja. Tu konkretno mislim na poljoprivredu i mere za razvoj stočarstva, tačnije na odluku države da potpuno subvencioniše premiju osiguranja za nabavku stoke, pod uslovom da je u pitanju registrovano poljoprivredno gazdinstvo”.
Važno je, kako kaže on, da država prestane da iz budžeta isplaćuje naknadu štete onima koji nisu osigurani. Naknada štete, prema njegovim rečima, nije socijalna kategorija.
“Ni mnogo bogatije zemlje od Srbije nemaju budžete koji mogu da podnesu takve vrste izdataka. Prema tome, država može i treba da uvede razne vrste subvencija za sklapanje određenih oblika osiguranja, da stimuliše ljude da se osiguraju i obezbedi sigurnost za građane i privrednike, a time i za čitavu društvenu zajednicu. To je najbolje regulisati zakonom, mada je kod nas za sada to pitanje delimično regulisano uredbama. Posebno je važno da se uvedu paketi obaveznih osiguranja, što se u drugim državama pokazalo kao dobro rešenje za osiguranike, državu i osiguravajuće kuće”, kaže on.
Ukoliko je imovina na području kojem prete rizici, premije su prilično skupe. Taj problem bi se mogao rešiti uvođenjem obaveznog osiguranja, jer kada je ono masovno, i cena polise je niža
Međutim, nisu svi osiguravači na istoj strani. Tako pojedini predstavnici ove industrije smatraju da uvođenjem obaveznosti kod nekih osiguranja građani mogu da steknu utisak o osiguranju kao nepotrebnom trošku, posebno u ovim kriznim vremenima. Ipak, osiguravači kažu da na dugi rok određena obavezna osiguranja svakako bi dala pozitivan efekat, posebno ukoliko bi osiguravači revnosno isplaćivali štete. Tada bi i sami građani shvatili značaj osiguranja, a probudila bi se i svest o opasnostima od požara, poplava, klizišta ili pak vremenskih nepogoda poput grada ili suše.
Obavezna osiguranja u regionu
U Makedoniji trenutno postoji nekoliko obaveznih osiguranja. Jedno od njih je obavezno osiguranje putnika u javnom prevozu od nesrećne posledice. Minimalne osigurane sume su 4.500 evra u slučaju smrti, 9.000 evra u slučaju trajnog invaliditeta, 2.200 evra u slučaju privremene nesposobnosti za rad. Obavezno je, naravno, i osiguranje od auto odgovornosti (svaka kompanija ima svoj paket osiguranja) kao i zeleni karton koji se može kupiti samo za period od godinu dana, a cena varira u odnosu na kw. Za auta do 66 kw cena je 60 evra, za auta iznad 66 kw cena je 90 evra, za kombinovana vozila -157 evra, i za autobuse i kamione - 280 evra.
U Crnoj Gori obavezna osiguranja su regulisana Zakonom o obaveznim osiguranjima u saobraćaju donesenim u avgustu 2012. godine. Ovaj zakon je zamenio zakon o obaveznim osiguranjima u sabraćaju iz jula 2007. godine. Trenutno zakon predviđa četiri vrste obaveznih osiguranja: obavezno osiguranje vlasnika odnosno korisnika motornih vozila za štete pričinjene trećim licima, obavezno osiguranje vlasnika, odnosno korisnika vazduhoplova za štete pričinjene trećim licima, obavezno osiguranje vlasnika, odnosno korisnika plovila za štete pričinjene trećim licima i obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nezgode. Boris Šaban, izvršni direktor Nacionalnog biroa osiguravača Crne Gore, kaže da trenutno nema najave da bi se paleta obaveznih osiguranje mogla proširiti. “Zakon je donesen prošle godine i mislim da to nije realno očekivati u skorijoj budućnosti. Bilo je nekih ideja od osiguravača da se možda i neka imovinska osiguranja uključe u paletu, ali je za sad ostalo samo na idejama”, kaže on za Svet osiguranja.
U Hrvatskoj se takođe neće u skorijoj budućnosti uvesti neko novo obavezno osiguranje. Za sada su tu AO, osiguranje putnika u javnom prevozu, avioprevoznika, vlasnika brodova. Postoji kao u Srbiji, niz zakona koji obavezuju na posedovanja određenih polisa osiguranja uglavnom za štete pričinjene trećim osobama.
U Sloveniji je spisak obaveznih osiguranja prilično dugačak. Pored autoodgovornosti tu su i obavezna osiguranja: vazdušnom, železničkom i pomorskom saobraćaju, zatim mnoge profesije su u obavezi plaćanja osiguranja od odgovornosti poput advokata, doktora, projektanata, revizora, sudskih izvršitelja, posrednika u osiguranju, geodeta, detektiva, upravnika strelišta i drugih.
Druga strana medalje
Kada bismo pitali građane o tome šta misle o obaveznim osiguranjima sigurno bi, posebno u ovim kriznim vremenima, rekli da su to bespotrebni dodatni nameti. Mnogi bi se zapitali zašto da plaćaju, na primer, osiguranje od poplave ako žive 100 kilometara od vode. Poljoprivrednici se radije uzdaju u nebo i državu, a građani, kada je reč o osiguranju imovine, da se šteta neće ni desiti. Jedan od razloga zbog kojeg građani vrlo retko osiguravaju nekretnine, osim onih koji kupuju stan na kredit pa im je to jedan od uslova da bi isti i dobili, jeste, između ostalog, način na koji su se one sticale. Naime, mnogi su stekli stanove otkupljujući ih tokom devedesetih i ranije za svega nekoliko stotina maraka, pa im je i sama vrednost nekretnine nepojmljiva. S druge strane, ukoliko je imovina na području koje je često plavljeno ili drugi rizici često prete, onda premije znaju biti prilično skupe. Taj problem bi se upravo mogao rešiti uvođenjem obaveznog osiguranja, jer kada je ono masovno, i cena polise je niža. Rešenje je, svakako, i edukacija građana sa ciljem podizanja svesti, kojom bi se izbegla obaveznost koja bi mogla da stvori dodatni otklon prema osiguravačima. Naravno, godine su potrebne da bi se postigli rezultati kakvu su na razvijenim tržištima. No, osiguravači, uglavnom poreklom upravo iz razvijenih zemalja, su i sami znali u šta se upuštaju kada su započeli poslovanje u Srbiji, pa su u svoje biznis planove sigurno ukalkulisali i investiciju za edukaciju stanovništva. Samo je upitno da li u tu svrhu izdvajaju dovoljno?!
Коментари
Постави коментар