Tržište je stabilizovano, sada treba da se razvija
Osiguravajuća kompanija Viner Štediše (Wiener Stadtische osiguranje a.d.o. Beograd) posluje na srpskom tržištu skoro deset godina kao deo Viena Inšurans grupe (VIG – Viena Insurance Group), najveće austrijske grupacije u centralnoj i istočnoj Evropi. Viner Štediše osiguranje je od 2003. konstatno povećavalo svoj udeo na tržištu, pa je za kratko vreme obezbedilo četvrtu poziciju na ukupnom tržištu osiguranja i jednu od vodećih pozicija u osiguranju života. Danas zapošljava više od 1175 ljudi, a njihovi produkti su dostupni širom Srbije kroz razgranatu mrežu predstavništava u 39 gradova.
Da li su akcionari zadovoljni onim što ste postigli u Srbiji za skoro deceniju?
Akcionari su mišljenja da su napravili dobru procenu dolaskom na ovo tržište, a s obzirom na okolnosti, zadovoljni su rezultatima. Ubuduće će ozbiljna pažnja biti posvećena tome kako da se ostvari mnogo brži rast, tu mislim i na kompaniju i na tržište osiguranja koje se nedovoljno brzo razvija. Ovakvo stanje se može prevazići i u situaciji kad je privredni rast nizak, ali te aktivnosti moraju biti sveobuhvatne, moraju obuhvatiti sve učesnike na tržištu. Nije dovoljan samo napor osiguravača, mora se uključiti i država sa svojim resursima, kao i mediji.
Kako ste zadovoljni rezultatima u prošloj godini?
Naš rast je bio dinamičniji od rasta tržišta, pa smo samim tim ostvarili veće tržišno učešće. Prošlu godinu smo završili sa preko 204.000 zaključenih polisa. Sa tržišnim učešćem od 8,96 odsto u 2011, ostvarili smo premiju od 5,13 milijardi, što predstavlja rast od gotovo pet odsto i neto dobit u iznosu od 170,4 miliona dinara. U strukturi premije sa 52,07 odsto učestvuju neživotna osiguranja, dok premija životnog osiguranja zauzima 47,93 odsto u ukupnoj premiji. U segmentu neživotnih osiguranja u 2011, naša premija je porasla za 5,19 odsto. U istoj godini ostvarili smo 24,63 odsto udela u tržištu životnog osiguranja. Dobrom rezultatu je doprineo i odličan program reosiguranja preko Viner RE reosiguranja.
Prethodnih godina su se intezivno raskidali ugovori životnih osiguranja, da li se taj trend zaustavio?
Može se reći da je usporen trend raskida. Najveći broj raskinutih ugovora odnosi se na one koji su kratko vreme u aranžmanu, svega nekoliko godina, dok se ugovori koji su pri isteku sporije raskidaju. S obzirom na to da je dogodine deset godina otkad Viner Štediše posluje na tržištu Srbije, tada ističu i prvi desetogodišnji ugovori i moći ćemo da pokažemo prve pune efekte osiguranja života - isplatu osigurane sume i dobiti. Inače se od početka krize različito ponašaju osiguranici i štediše. U poslednjem kvartalu 2008. usled panike koja je zavladala, naglo se povlačila devizna štednja. Tog momenta se sa polisama životnog osiguranja nije dešavalo ništa slično, refleksija uticaja krize na osiguranje se pojavila tek u martu 2009, kad su počeli raskidi osiguranja života. Spontana reakcija ljudi na krizu vodila je odluci da se razara sopstvena akumulacija, štednja i kvalitetni dugoročni aranžmani životnog osiguranja. Ovaj potez smanjuje efekte ulaganja, jer kad se raskine desetogodišnji ugovor, to podrazumeva redukciju osigurane sume. Skrenuli smo pažnju na to da će efekti biti nepotpuni, ali je dosta ljudi poseglo za raskidima.
Osiguranje je prilično neelastično, to je u njegovoj suštini i zato je relativno bezbolno prošlo kroz krizu
Interesantno je i to da su pre krize razlozi za raskid bili racionalni, poput onih da osiguranik nije zadovoljan, dok su kad je nastala kriza, dominantni razlozi bili vezani za neku kratkoročnu potrebu kao što je finansiranje letovanja i slično.
Ako se gleda kroz osiguranje, može li se reći da se nazire izlazak iz krize?
Postoji funkcionalna zavisnost između stanja u ekonomiji i osiguranja, jer bez rasta BDP-a, nema ni rasta osiguranja, ali je još rano komentarisati da su efekti lošeg uticaja završeni: pre bih rekao da je osiguranje otpornije od realnog sektora. Osiguranje je prilično neelastično, to je u njegovoj suštini i zato je relativno bezbolnije prošlo kroz krizu. I pomeranje kursa u korist evra je na strani životnog osiguranja jer je blizu 100 odsto polisa zaključeno u devizama.
Kako bi država mogla da pomogne razvoju osiguranja?
Mislim da nema razloga da se u odnosu na novu Vladu odustane od predloga u koji sam lično bio uključen za mandata prethodne, jer niko nije stavio ozbiljnu primedbu na koncept koji su predložili jedinstveno svi osiguravači koji se bave životnim osiguranjem.
Naime, procenjujući činjenicu da je tržište nedovoljno razvijeno i da država funkcioniše sa neprestanom potrebom da iz kredita finansira deficit, osiguravači su izašli sa idejom da se zajedničkom aktivnošću pospeši rast. Model podrazumeva da država emituje dugoročne obveznice sa fiksnim prinosom na isti period koliko je i trajanje osiguranja i da se na taj način osiguravačima obezbedi plasman, a država može da finansira dugoročne, pre svega infrastrukturne projekte. Došlo se recimo do pola puta, država je, uvidevši prednosti koncepta, u jednom momentu emitovala evroobveznice u iznosu od 200 miliona evra, ali su izostale poreske olakšice koje su bile deo tog koncepta. Ideja je bila da država svakom osiguraniku da poresku olakšicu u iznosu od 25 odsto vrednosti premije na kraju godine, a preduslov je da osiguranja premiju koju prikupe ulože u kupovinu državnih obveznica, što bi trebalo da bude jedna permanentna aktivnost.
Međutim, kad država ima permanetni deficit, onda nije za očekivati da se jednostavno i brzo reaguje pogotovo ne kad treba pojedinačno nešto promeniti u poreskoj politici. Tako je i odgovor iz Vlade bio da se naš predlog usvoji kad se bude sprovodila poreska reforma. Sasvim je jasno da nijedna vlada u poslednjoj godini svog mandata ne radi tako krupne korake, ali sada novu treba podsetiti na to.
S obzirom na to da je deficit budžeta rekordan, koliko je realno da vam se ispuni zahtev o poreskim olakšicama kad to znači manje priliva u budžet?
Naša ideja ne služi da se pokriju tekući rashodi budžeta, jer je na taj način skupo i neracionalno pokrivati izdatke za plate i penzije. Ovo se radi zbog dugoročnijih pozitivnih efekata, za državu, tržište životnog osiguranja i za osiguranike. S obzirom na činjenicu da se u zadnje vreme dosta često u kontekstu nepopularnih zaduživanja koristi konstrukcija “zaduživanje radi razvoja”, mislim da je ovo upravo dobar primer mogućnosti zaduživanja radi razvoja.
Ali podrazumeva da država dobija manje u kasu?
Država bi se odrekla dela poreza na platu onima koji će posredstvom osiguravača državi vratiti taj deo kroz ulaganje u obveznice, i ne bih to mešao sa kratkoročnom potrebom da se deficit pokrije. Niko nije ocenio da projekat ima ozbiljnu deformaciju i taj stav ne bi trebalo da bude različit ni pred novom Vladom.
Ko će da oživi tu ideju ka Vladi – osiguravači pojedinačno ili Udruženje?
Sad to nije značajno koliko jedinstvenost tržišta, da se ne javljaju separatni interesi pojedinih društava nego da stav svih osiguravača koji se bave životnim osiguranjem bude isti po tom pitanju. Uveren sam da to može da se ostvari ukoliko bude imalo nedvosmislenu podršku svih.
Kakve su Vaše sugestije kad je u pitanju aktuelni Nacrt zakona o osiguranju, šta on treba da sadrži?
U Srbiji imamo problem nedovoljno brzog razvoja tržišta tako da izmene zakona treba u punom smislu da obezbede mogućnost bržeg razvoja. Ranijim zakonskim rešenjima je obezbeđena stabilnost tržišta i mislim da je krajnje vreme da vidimo koje su mogućnosti za brži razvoj. Neke odredbe Nacrta važe do određenog roka, pa se tu pre svega misli na kompozitna društva. Nema potrebe da se mnogo razmišlja kakvo rešenje treba primeniti - kompozitna društva treba takva da ostanu. S druge strane, za one nove koji dolaze na tržište predviđeno je da imaju razdvojena životna i neživotna osiguranja. Mislim da im se tako otežavaju uslovi i drastično uvećavaju troškovi poslovanja, da nama koji već poslujemo nikad ne mogu da budu konkurentni. Naprotiv, oni moraju da se osnivaju kao dva društva, ali da im se omogući da se minimiziraju negativni efekti takvog poslovanja. Jer, ako celinu podelite, prvo je umanjite, pa ona funkcioniše oslabljeno. Nema smisla da ta nova društva imaju dve uprave, dva prostora u kojem rade, dve prodajne strukture, dve marketinške službe.
Gde je Srbija u odnosu na zemlje okruženja po osiguranju?
Slovenija je velika kao četvrtina Srbije, slično i sa Slovačkom, Hrvatska je upola manja: po premiji, mi ne možemo za osam godina da se odmaknemo od 500 miliona evra – malo porastemo iznad toga, pa se vratimo. U poslednjih osam godina premija je uvećana za nekih 10 odsto, što se inače postiže za godinu dana. S druge strane, samo jedna slovenačka osiguravajuća kuća ima 1,2 milijarde premije, što je više nego duplo u odnosu na celu Srbiju, dok Slovačka ima pet ili šest puta veću premiju. Mi u Srbiji koji poslujemo za grupaciju VIG,ubedljivo najjaču u regionu, nalazimo se po premiji daleko iza razvijenih zemalja u kojima Grupa posluje. To je činjenica i ilustracija nedovoljno brzog rasta. Jedan akter, osiguravajuća društva, to ne mogu da promene. Zato govorim o neophodnosti aktivnosti više učesnika. Jer, imate i posledicu takvog nastupa, tamo gde je veća premija, veći je i bruto domaći proizvod (BDP). A unutar zemlje se ništa ne čini da se to prevaziđe. Uvek se očekuje da dođu investicije, ne gleda se šta imamo unutra, šta je domaći potencijal.
Potpuno sam siguran da nije moguće dugoročno računati na bilo kakvu finansijsku sigurnost ukoliko se ne okrenemo sebi samima
Da li bi trebalo da Vlada i svi akteri u državi jasno i glasno kažu da državne penzije budućim generacijama nisu izvesne jer smo stara nacija, a uz to je odnos zaposlenih i nezaposlenih postao neodrživ?
Jedno vreme se dosta govorilo o tome, a onda razgovor utihne kad dnevni problemi postanu dominantni. Potpuno sam siguran i mislim da niko nema dilemu, niti iluziju da je ovde moguće dugoročno računati na bilo kakvu finansijsku sigurnost ukoliko se sami ne okrenete sebi. Ne bude li se to radilo, ono što će se dobijati po tom osnovu biće sve manje i manje i najzad će prestati da se diferencira, penzije će biti minimalno jednake, ka tome se teži. Tako će primati istu zakonski obaveznu naknadu i onaj sa nižim primanjima i onaj sa višestruko većim, pa treba misliti na vreme kako ovakva situacija može uticati na ranije formirane navike, ponašanje i životni standard.
Govorite o nedovoljno razvijenom tržištu, ali su i sami proizvodi koje društva nude klasični iako postoji potreba za raznim vrstama osiguranja, na primer protiv suše, zemljotresa, osiguranje od gubitka radnog mesta, što gotovo da niko ne nudi?
Kad se nešto desi, poput ovogodišnje suše, onda se o tome intenzivno govori, a kad su okolnosti uobičajene, to nije tema. Osiguravajuća društva ne prave prema tome proizvod. Kad posmatrate jednu grupu osiguranja, životno ili neživotno osiguranje, ta lepeza produkata se širi tako što se na osnovu tradicionalnog i starog i proverenog produkta vidi potencijal za nešto novo. Hipotetički, ako je od milion kuća njih 200.000 imovinski osigurano, onda se razmišlja šta da se ponudi za ovih 800.000. Ali, kad od milion kuća imate osigurano 40.000 kuća, kome onda da nudite dodatno osiguranje kad ni ovaj osnovni proizvod nije prihvatljiv za njih 960.000? U Austriji recimo svi imaju po dve polise životnog osiguranja i ne možete da ponudite treću, već gledate šta je specifično za svakog osiguranika ili grupu i šta dodatno, odnosno različito možete da im ponudite. Kad je reč o suši, ili poplavama i zemljotresima koje smo imali u prethodnom periodu, to pitanje se ne rešava separatno, nego bi trebalo da se uključi država,koja često subvencioniše premiju.
Kod nas ne postoji platforma za dugoročno rešavanje pitanja nadoknade štete prouzrokovane nepogodama. Najčešće se to radi ad hoc, kad se desi neka nepogoda novac se povlači iz rezervi, što je obično nedovoljno. Postavlja se pitanje zašto država taj novac ne plati osiguravaču za premiju, a on će po osobini ugovora platiti sve što treba. Ili da subvencioniše to osiguranje ili da oslobodi dela poreza građane ako se novac usmeri u tu namenu.
Kod nas ne postoji platforma za dugoročno rešavanje pitanja nadoknade štete prouzrokovane nepogodama
Kako su se nova osiguravajuća društva koja su došla u poslednjih par godina uklopila na tržište? Da li su vam postavili “domaći zadatak” ili nisu ništa spektakularno uradili?
Viner Štediše osiguranje je na tržište došlo među prvima, još 2003. kao grinfild investicija; tih prvih godina, sve do 2005. ambijent je bio bezbrižniji, a kasnije su počeli da se pojavljuju konkurenti. Sad je konkurencija ozbiljna, stiglo je dosta uglednih i stranih osiguravača za koje je ovo tržište atraktivno. Svi oni donose svoju strategiju u pogledu nastupa prema potencijalnim klijentima i u odnosu na konkurenciju. Međutim, s obzirom na sličnu kompoziciju tržišnih aktera, jer svi oni posluju i u okruženju kao i mi, tu nema mnogo iznenađenja jer se mi svi međusobno dosta poznajemo. Ko se bolje snalazi, a ko lošije – u dobroj meri zavisi od toga kako je postavljen lokalni menadžment.
Snežana Krivokapić
Da li su akcionari zadovoljni onim što ste postigli u Srbiji za skoro deceniju?
Akcionari su mišljenja da su napravili dobru procenu dolaskom na ovo tržište, a s obzirom na okolnosti, zadovoljni su rezultatima. Ubuduće će ozbiljna pažnja biti posvećena tome kako da se ostvari mnogo brži rast, tu mislim i na kompaniju i na tržište osiguranja koje se nedovoljno brzo razvija. Ovakvo stanje se može prevazići i u situaciji kad je privredni rast nizak, ali te aktivnosti moraju biti sveobuhvatne, moraju obuhvatiti sve učesnike na tržištu. Nije dovoljan samo napor osiguravača, mora se uključiti i država sa svojim resursima, kao i mediji.
Kako ste zadovoljni rezultatima u prošloj godini?
Naš rast je bio dinamičniji od rasta tržišta, pa smo samim tim ostvarili veće tržišno učešće. Prošlu godinu smo završili sa preko 204.000 zaključenih polisa. Sa tržišnim učešćem od 8,96 odsto u 2011, ostvarili smo premiju od 5,13 milijardi, što predstavlja rast od gotovo pet odsto i neto dobit u iznosu od 170,4 miliona dinara. U strukturi premije sa 52,07 odsto učestvuju neživotna osiguranja, dok premija životnog osiguranja zauzima 47,93 odsto u ukupnoj premiji. U segmentu neživotnih osiguranja u 2011, naša premija je porasla za 5,19 odsto. U istoj godini ostvarili smo 24,63 odsto udela u tržištu životnog osiguranja. Dobrom rezultatu je doprineo i odličan program reosiguranja preko Viner RE reosiguranja.
Prethodnih godina su se intezivno raskidali ugovori životnih osiguranja, da li se taj trend zaustavio?
Može se reći da je usporen trend raskida. Najveći broj raskinutih ugovora odnosi se na one koji su kratko vreme u aranžmanu, svega nekoliko godina, dok se ugovori koji su pri isteku sporije raskidaju. S obzirom na to da je dogodine deset godina otkad Viner Štediše posluje na tržištu Srbije, tada ističu i prvi desetogodišnji ugovori i moći ćemo da pokažemo prve pune efekte osiguranja života - isplatu osigurane sume i dobiti. Inače se od početka krize različito ponašaju osiguranici i štediše. U poslednjem kvartalu 2008. usled panike koja je zavladala, naglo se povlačila devizna štednja. Tog momenta se sa polisama životnog osiguranja nije dešavalo ništa slično, refleksija uticaja krize na osiguranje se pojavila tek u martu 2009, kad su počeli raskidi osiguranja života. Spontana reakcija ljudi na krizu vodila je odluci da se razara sopstvena akumulacija, štednja i kvalitetni dugoročni aranžmani životnog osiguranja. Ovaj potez smanjuje efekte ulaganja, jer kad se raskine desetogodišnji ugovor, to podrazumeva redukciju osigurane sume. Skrenuli smo pažnju na to da će efekti biti nepotpuni, ali je dosta ljudi poseglo za raskidima.
Osiguranje je prilično neelastično, to je u njegovoj suštini i zato je relativno bezbolno prošlo kroz krizu
Interesantno je i to da su pre krize razlozi za raskid bili racionalni, poput onih da osiguranik nije zadovoljan, dok su kad je nastala kriza, dominantni razlozi bili vezani za neku kratkoročnu potrebu kao što je finansiranje letovanja i slično.
Ako se gleda kroz osiguranje, može li se reći da se nazire izlazak iz krize?
Postoji funkcionalna zavisnost između stanja u ekonomiji i osiguranja, jer bez rasta BDP-a, nema ni rasta osiguranja, ali je još rano komentarisati da su efekti lošeg uticaja završeni: pre bih rekao da je osiguranje otpornije od realnog sektora. Osiguranje je prilično neelastično, to je u njegovoj suštini i zato je relativno bezbolnije prošlo kroz krizu. I pomeranje kursa u korist evra je na strani životnog osiguranja jer je blizu 100 odsto polisa zaključeno u devizama.
Kako bi država mogla da pomogne razvoju osiguranja?
Mislim da nema razloga da se u odnosu na novu Vladu odustane od predloga u koji sam lično bio uključen za mandata prethodne, jer niko nije stavio ozbiljnu primedbu na koncept koji su predložili jedinstveno svi osiguravači koji se bave životnim osiguranjem.
Naime, procenjujući činjenicu da je tržište nedovoljno razvijeno i da država funkcioniše sa neprestanom potrebom da iz kredita finansira deficit, osiguravači su izašli sa idejom da se zajedničkom aktivnošću pospeši rast. Model podrazumeva da država emituje dugoročne obveznice sa fiksnim prinosom na isti period koliko je i trajanje osiguranja i da se na taj način osiguravačima obezbedi plasman, a država može da finansira dugoročne, pre svega infrastrukturne projekte. Došlo se recimo do pola puta, država je, uvidevši prednosti koncepta, u jednom momentu emitovala evroobveznice u iznosu od 200 miliona evra, ali su izostale poreske olakšice koje su bile deo tog koncepta. Ideja je bila da država svakom osiguraniku da poresku olakšicu u iznosu od 25 odsto vrednosti premije na kraju godine, a preduslov je da osiguranja premiju koju prikupe ulože u kupovinu državnih obveznica, što bi trebalo da bude jedna permanentna aktivnost.
Međutim, kad država ima permanetni deficit, onda nije za očekivati da se jednostavno i brzo reaguje pogotovo ne kad treba pojedinačno nešto promeniti u poreskoj politici. Tako je i odgovor iz Vlade bio da se naš predlog usvoji kad se bude sprovodila poreska reforma. Sasvim je jasno da nijedna vlada u poslednjoj godini svog mandata ne radi tako krupne korake, ali sada novu treba podsetiti na to.
S obzirom na to da je deficit budžeta rekordan, koliko je realno da vam se ispuni zahtev o poreskim olakšicama kad to znači manje priliva u budžet?
Naša ideja ne služi da se pokriju tekući rashodi budžeta, jer je na taj način skupo i neracionalno pokrivati izdatke za plate i penzije. Ovo se radi zbog dugoročnijih pozitivnih efekata, za državu, tržište životnog osiguranja i za osiguranike. S obzirom na činjenicu da se u zadnje vreme dosta često u kontekstu nepopularnih zaduživanja koristi konstrukcija “zaduživanje radi razvoja”, mislim da je ovo upravo dobar primer mogućnosti zaduživanja radi razvoja.
Ali podrazumeva da država dobija manje u kasu?
Država bi se odrekla dela poreza na platu onima koji će posredstvom osiguravača državi vratiti taj deo kroz ulaganje u obveznice, i ne bih to mešao sa kratkoročnom potrebom da se deficit pokrije. Niko nije ocenio da projekat ima ozbiljnu deformaciju i taj stav ne bi trebalo da bude različit ni pred novom Vladom.
Ko će da oživi tu ideju ka Vladi – osiguravači pojedinačno ili Udruženje?
Sad to nije značajno koliko jedinstvenost tržišta, da se ne javljaju separatni interesi pojedinih društava nego da stav svih osiguravača koji se bave životnim osiguranjem bude isti po tom pitanju. Uveren sam da to može da se ostvari ukoliko bude imalo nedvosmislenu podršku svih.
Kakve su Vaše sugestije kad je u pitanju aktuelni Nacrt zakona o osiguranju, šta on treba da sadrži?
U Srbiji imamo problem nedovoljno brzog razvoja tržišta tako da izmene zakona treba u punom smislu da obezbede mogućnost bržeg razvoja. Ranijim zakonskim rešenjima je obezbeđena stabilnost tržišta i mislim da je krajnje vreme da vidimo koje su mogućnosti za brži razvoj. Neke odredbe Nacrta važe do određenog roka, pa se tu pre svega misli na kompozitna društva. Nema potrebe da se mnogo razmišlja kakvo rešenje treba primeniti - kompozitna društva treba takva da ostanu. S druge strane, za one nove koji dolaze na tržište predviđeno je da imaju razdvojena životna i neživotna osiguranja. Mislim da im se tako otežavaju uslovi i drastično uvećavaju troškovi poslovanja, da nama koji već poslujemo nikad ne mogu da budu konkurentni. Naprotiv, oni moraju da se osnivaju kao dva društva, ali da im se omogući da se minimiziraju negativni efekti takvog poslovanja. Jer, ako celinu podelite, prvo je umanjite, pa ona funkcioniše oslabljeno. Nema smisla da ta nova društva imaju dve uprave, dva prostora u kojem rade, dve prodajne strukture, dve marketinške službe.
Gde je Srbija u odnosu na zemlje okruženja po osiguranju?
Slovenija je velika kao četvrtina Srbije, slično i sa Slovačkom, Hrvatska je upola manja: po premiji, mi ne možemo za osam godina da se odmaknemo od 500 miliona evra – malo porastemo iznad toga, pa se vratimo. U poslednjih osam godina premija je uvećana za nekih 10 odsto, što se inače postiže za godinu dana. S druge strane, samo jedna slovenačka osiguravajuća kuća ima 1,2 milijarde premije, što je više nego duplo u odnosu na celu Srbiju, dok Slovačka ima pet ili šest puta veću premiju. Mi u Srbiji koji poslujemo za grupaciju VIG,ubedljivo najjaču u regionu, nalazimo se po premiji daleko iza razvijenih zemalja u kojima Grupa posluje. To je činjenica i ilustracija nedovoljno brzog rasta. Jedan akter, osiguravajuća društva, to ne mogu da promene. Zato govorim o neophodnosti aktivnosti više učesnika. Jer, imate i posledicu takvog nastupa, tamo gde je veća premija, veći je i bruto domaći proizvod (BDP). A unutar zemlje se ništa ne čini da se to prevaziđe. Uvek se očekuje da dođu investicije, ne gleda se šta imamo unutra, šta je domaći potencijal.
Potpuno sam siguran da nije moguće dugoročno računati na bilo kakvu finansijsku sigurnost ukoliko se ne okrenemo sebi samima
Da li bi trebalo da Vlada i svi akteri u državi jasno i glasno kažu da državne penzije budućim generacijama nisu izvesne jer smo stara nacija, a uz to je odnos zaposlenih i nezaposlenih postao neodrživ?
Jedno vreme se dosta govorilo o tome, a onda razgovor utihne kad dnevni problemi postanu dominantni. Potpuno sam siguran i mislim da niko nema dilemu, niti iluziju da je ovde moguće dugoročno računati na bilo kakvu finansijsku sigurnost ukoliko se sami ne okrenete sebi. Ne bude li se to radilo, ono što će se dobijati po tom osnovu biće sve manje i manje i najzad će prestati da se diferencira, penzije će biti minimalno jednake, ka tome se teži. Tako će primati istu zakonski obaveznu naknadu i onaj sa nižim primanjima i onaj sa višestruko većim, pa treba misliti na vreme kako ovakva situacija može uticati na ranije formirane navike, ponašanje i životni standard.
Govorite o nedovoljno razvijenom tržištu, ali su i sami proizvodi koje društva nude klasični iako postoji potreba za raznim vrstama osiguranja, na primer protiv suše, zemljotresa, osiguranje od gubitka radnog mesta, što gotovo da niko ne nudi?
Kad se nešto desi, poput ovogodišnje suše, onda se o tome intenzivno govori, a kad su okolnosti uobičajene, to nije tema. Osiguravajuća društva ne prave prema tome proizvod. Kad posmatrate jednu grupu osiguranja, životno ili neživotno osiguranje, ta lepeza produkata se širi tako što se na osnovu tradicionalnog i starog i proverenog produkta vidi potencijal za nešto novo. Hipotetički, ako je od milion kuća njih 200.000 imovinski osigurano, onda se razmišlja šta da se ponudi za ovih 800.000. Ali, kad od milion kuća imate osigurano 40.000 kuća, kome onda da nudite dodatno osiguranje kad ni ovaj osnovni proizvod nije prihvatljiv za njih 960.000? U Austriji recimo svi imaju po dve polise životnog osiguranja i ne možete da ponudite treću, već gledate šta je specifično za svakog osiguranika ili grupu i šta dodatno, odnosno različito možete da im ponudite. Kad je reč o suši, ili poplavama i zemljotresima koje smo imali u prethodnom periodu, to pitanje se ne rešava separatno, nego bi trebalo da se uključi država,koja često subvencioniše premiju.
Kod nas ne postoji platforma za dugoročno rešavanje pitanja nadoknade štete prouzrokovane nepogodama. Najčešće se to radi ad hoc, kad se desi neka nepogoda novac se povlači iz rezervi, što je obično nedovoljno. Postavlja se pitanje zašto država taj novac ne plati osiguravaču za premiju, a on će po osobini ugovora platiti sve što treba. Ili da subvencioniše to osiguranje ili da oslobodi dela poreza građane ako se novac usmeri u tu namenu.
Kod nas ne postoji platforma za dugoročno rešavanje pitanja nadoknade štete prouzrokovane nepogodama
Kako su se nova osiguravajuća društva koja su došla u poslednjih par godina uklopila na tržište? Da li su vam postavili “domaći zadatak” ili nisu ništa spektakularno uradili?
Viner Štediše osiguranje je na tržište došlo među prvima, još 2003. kao grinfild investicija; tih prvih godina, sve do 2005. ambijent je bio bezbrižniji, a kasnije su počeli da se pojavljuju konkurenti. Sad je konkurencija ozbiljna, stiglo je dosta uglednih i stranih osiguravača za koje je ovo tržište atraktivno. Svi oni donose svoju strategiju u pogledu nastupa prema potencijalnim klijentima i u odnosu na konkurenciju. Međutim, s obzirom na sličnu kompoziciju tržišnih aktera, jer svi oni posluju i u okruženju kao i mi, tu nema mnogo iznenađenja jer se mi svi međusobno dosta poznajemo. Ko se bolje snalazi, a ko lošije – u dobroj meri zavisi od toga kako je postavljen lokalni menadžment.
Snežana Krivokapić
Коментари
Постави коментар