Privatizacija Dunav osiguranja
Moguća privatizacija društva za osiguranje najavljena je još pre nekoliko meseci kada je upravo tadašnji ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić tu temu stavio na dnevni red. Početkom jula je saopšteno da se pregovara o manjinskom paketu akcija, 20 odsto, te da bi ulazak IFC-a poboljšao korporativno upravljanje, ali i postizanje bolje cene pri pronalasku kupca za većinski paket akcija.
Predstavnici međunarodnih finansijskih institucija kao što je MMF odavno ukazuju na potrebu da država smanji vlasnički udeo odnosno da izađe iz vlasništva u mnogim sektorima u kojima za to ne postoji potreba niti je uobičajeno na razvijenim tržištima. Takav je finansijski sektor. U osiguravajućoj industriji, Dunav je jedino preostalo državno društvo za osiguranje.
Na čelu državnih finansijskih institucija obično se nalaze partijski kadrovi ili oni bliski određenim partijama na vlasti što za sobom povlači mogućnost mnogih zloupotreba. Nedavno smo bili svedoci propasti dve državne banke, Agrobanke i Fonda za razvoj Vojvodine, upravo zbog političkih mahinacija, čije će gubitke morati da pokriju građani iz budžeta. To je samo jedan od argumenata za “izlazak” države iz vlasništva u finansijskom sektoru.
Međutim, postoje i protivnici privatizacije Dunav osiguranja. Oni kažu da država ne bi trebalo da ceo finansijski sektor prepusti stranim kompanijama. Jedan od glavnih argumenata protiv privatizacije Dunava je da bi prikupljena premija tog društva bila zapravo nacionalna štednja koju ne bi bilo moguće izneti u inostranstvo. Protivnici privatizacije, ipak, ističu da bi kompaniju svakako trebalo osloboditi političkog uticaja te da bi njom isključivo trebalo da upravljaju profesionalci. Kao još jedan argument koji spominju u korist zadržavanja državnog vlasništva je što se DDOR nakon privatizacije nije “proslavio” te je njegov tržišni udeo značajno smanjen.
U poslednje tri godine društvo za osiguranje Dunav beleži rast premije u nominalnom iznosu. Tako je ukupna premija 2010. iznosila 14,6 milijardi dinara, 2011. bila je 15,4 milijardi dinara, a 2012. ukupna premija bila je 17,9 milijardi dinara, dok se dobit s druge strane smanjuje.
Prošle godine je, prema podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja, neto profit Dunav osiguranja bio samo 12,5 miliona dinara, dok je u 2011. godini neto dobit bila 365 miliona dinara, dakle čak 30 puta veća nego 2012., što u svom tekstu posebno ističe ekonomski analitičar Milan Ćulibrk koji objavljujemo u nastavku.
Nebojša Žarković, profesor na Megatrend univerzitetu
Stranci ne donose dobro
Privatizacija Dunav osiguranja u sadašnjim bi okolnostima značila njegovo poklanjanje stranom vlasniku. Time bi samo bila produžena pogubna politika koja se u Srbiji sprovodi više od deset godina – najvažnija preduzeća, koja imaju dobre razvojne mogućnosti, prosto se predaju strancima. To ima dugoročne, krajnje nepovoljne posledice po zemlju. Osiguranje je grana koja u svetskim okvirima, gledano na dugi rok, uspešno posluje ostvarujući dobitak. Zašto bismo prodavali naše vodeće osiguravajuće društvo sa istim takvim mogućnostima?
Šta su nam doneli osiguravači u stranoj svojini? Oni su odavno preuzeli vođstvo u premiji i životnih i neživotnih osiguranja. Međutim, Srbija se sa pokazateljima razvitka životnih osiguranja i dalje nalazi na samom dnu u Evropi. Kad je reč o neživotnim osiguranjima, društva u stranom vlasništvu su uglavnom preuzela stare uslove osiguranja koji desetinama godina gotovo da nisu menjani. U njihovoj ponudi dugo nije postojala zaštita imovine od svih opasnosti. Osiguranje od auto-odgovornosti, gde se, suprotno zakonu, isplaćuju ogromne provizije za prodaju polisa, danas više učestvuje u premiji neživotnih osiguranja nego kada su društva u domaćem vlasništvu bila vodeća. Uz to, snižavanjem samopridržaja premija reosiguranja se sada više odliva u inostranstvo nego ranije.
Sasvim je drugo pitanje šta se trenutno dešava u našem vodećem osiguravaču. Nažalost, u njemu politika ima ključnu ulogu, dok je struka potpuno skrajnuta. Zarad spasa “Dunava”, na njegovo čelo treba postaviti ljude s dugogodišnjim iskustvom i znanjem u osiguranju, čija bi dužnost bila da već prvog dana izlože razvojnu strategiju. Ne valja što “Dunav” sada pomaže stranačkom zapošljavanju. Krajem 2007. u njemu je radilo 2.049 zaposlenih, a danas ih je hiljadu više. Kako to utiče na troškove poslovanja, izlišno je i govoriti.
Znači, protivnik sam privatizacije Dunav osiguranja, ali sam istovremeno za temeljno drugačiji pristup njegovom radu, koji bi podrazumevao razdvajanje politike od osiguravajuće struke.
Jelena Kočović, profesor na Ekonomskom fakultetu
Privatizacija bi bila greška
Neoliberalni koncept privatizacije imao je pogubne efekte po našu ekonomiju. Argument za ovu tvrdnju su ekonomski pokazatelji. Srbija je po visini bruto domaćeg proizvoda po stanovniku i po prosečnoj plati na začelju bivših jugoslovenskih republika. Pitanje je da li dozirana liberalizacija u Srbiji danas uopšte ima smisla. Sve što je vredelo u Srbiji uglavnom je prodato i to daleko ispod realne cene. Da li su to bili nacionalni interesi ili lični interesi kreatora takvog modela, koji su radili u korist malog broja pojedinaca u čije ruke se prelilo društveno bogatstvo koje je pripadalo svim građanima Srbije? Da li nam je to neko nametnuo ili smo sami kreatori originalnog neoliberalnog modela koji smo na specifičan način primenili u Srbiji? Nameće se bezbroj pitanja na koje je nemoguće dati ekonomski racionalan odgovor koji bi opravdavao primenjeni model. U prilog tome govori predstojeći proces reprivatizacije većeg broja preduzeća koji nam je nametnula Evropska unija. Kada je reč o privatizaciji osiguravajućih kompanija i oceni uticaja vlasničke strukture na njihov rejting želim da istaknem da je najvažniji kriterijum prema kome bi trebalo rangirati osiguravajuće kompanije kvalitet usluga koje one pružaju odnosno ažurnost i efikasnost rešavanja šteta. Za osiguranika je nebitno da li je osiguravajuća kompanija privatna ili državna, strana ili domaća. Za njega je najvažnija sigurnost da će blagovremeno i realno biti obeštećen u slučaju realizacije rizika. To bi i za državu trebalo da bude najvažniji kriterijum za odnos prema osiguravajućim kompanijama, budući da je osnovna funkcija osiguranja na makro planu nadoknada šteta privrednih subjekata i građana i obezbeđenje kontinuiteta društvene reprodukcije. Država bi morala imati isti odnos prema svim osiguravajućim kompanijama, nezavisno od njihove vlasničke strukture. Ne bi smeli da postoje povlašćeni. Međutim, iz dosadašnjeg iskustva može se zaključiti da je povlašćen strani kapital u odnosu na domaći. Dosadašnji koncept privatizacije na tržištu osiguranja kao i grinfild investicije pokazuju da je domaće tržište veoma otvoreno za ulazak stranih osiguravača, a da je veoma teško, gotovo nemoguće da naše osiguravajuće kompanije izađu na inostrana tržišta.
Što se tiče privatizacije Dunava mislim da se radi o pogrešnom pristupu podizanju performansi Dunava. Dunav ne bi trebalo privatizovati već naprotiv trebalo bi ga osloboditi političkih uticaja i na taj način podići njegove performanse. Ovde se ne postavlja pitanje da li su efikasnija privatna ili državna preduzeća, strana ili domaća ovde je najpogubnija partijska podela javnih preduzeća. Ta podela ih čini zavisnim od politike, dovodi do negativne kadrovske selekcije i nemogućnosti da ta preduzeća vode profesionalci, dokazani stručnjaci. Čak i kada partije dovedu profesionalce njihov uticaj na njih je suviše veliki i onemogućava njihov profesionalizam i nezavisnost u obavljanju posla. Dunavu nije potrebna privatizacija, ali su neophodni vrhunski stručnjaci, profesionalci prema kojima bi se država isto odnosila kao prema menadžmentu osiguravajućih kompanija u stranom vlasništvu. U takvoj situaciji domaći menadžment, oslobođen političkih uticaja, bi bio uspešniji od stranaca budući da bolje poznaje naše uslove poslovanja pa se samim tim bolje i snalaze od njih. Očigledan primer je DDOR Novi Sad , koji je posle privatizacije smanjio tržišno učešće sa 28 odsto na 16 odsto.
Ekonomisti, koji su želeli dobro Srbiji uvek su isticali slovenački model privatizacije kao najbolji koji je ikad primenila neka zemlja u tranziciji i navodili Sloveniju kao primer zemlje koju bi trebalo da sledi Srbija. Slovenija je zadržala jaka domaća preduzeća, domaće banke i osiguravajuće kompanije stavljajući na taj način u prvi plan interese nacionalne ekonomije. Pri tome je prva bivša jugoslovenska republika koja je ispunila uslove i ušla u Evropsku uniju. Kako to da Sloveniji nije postavljen uslov da rasproda svoju imovinu iako zagovornici neoliberanog modela tvrde da je to jedini, mogući model za zemlje u tranziciji? Što se tiče tržišta osiguranja Slovenije učešće stranih osiguravajućih kompanija u ukupno naplaćenoj premiji je samo osam odsto. Slovenija je imala bum na tržištu osiguranja. Od ukupne premije u iznosu od 100 miliona evra u 1992. došla je do premije koja je premašila dve milijarde evra u 2012. Pri tome je sačuvala i najveću državnu osiguravajuću kompaniju, koja je i pored liberalizacije tržišta osiguranja ulaskom Slovenije u Evropsku uniju, zadržala svoju lidersku poziciju. To je najbolji primer da kada se ostvare makroekonomske pretpostavke i domaći kapital može da bude efikasan čak i efikasniji od stranog.
Osnovna prednost zadržavanja velike osiguravajuće kompanije poput Dunava u državnom vlasništvu je u tome što naplaćene premije osiguranja, kao deo naše nacionalne štednje, ostaju u zemlji i kroz investicije podstiču razvoj naše ekonomije, a pre svega domaćih finansijskih tržišta. Tome bih dodala i prednosti da se neće povećati nezaposlenost zbog otkaza usled privatizacije. Zaposleni imaju garantovano osmočasovno radno vreme što često nije slučaj kod stranih poslodavaca. Imajući u vidu da su cene bankarskih proizvoda stranih banaka daleko nepovoljnije u odnosu na domaće može se očekivati da bi prodajom jedine, preostale državne kompanije zbog dominantnog učešća stranih osiguravajućih kompanija, koje bi u tom slučaju bilo preko 95 odsto, cene proizvoda osigurnja bile daleko nepovoljnije nego što su sada. Ovde pre svega mislim na osiguranje od autoodgovornosti gde je zbog ekonomske situacije još uvek niža cena nego što bi trebalo da bude. Takođe, normalno je da prvenstveno državne osiguravajuće kompanije osiguravaju katastrofalne štete. Osiguranje tih šteta je naš nacionalni interes.
Ljubodrag Madžar, ekonomista
Prodaja je dobra odluka
Privatizacija Dunav osiguranja dobra je opcija jer se Srbija nalazi u velikoj budžetskoj stisci, pa treba prodavati sve što se može, naravno ne ispod neke razumne cene. Država ionako nije u stanju da sama pokriva sve izdatke iz budžeta, a zaduživanje na svetskom finansijskom tržištu postaje sve skuplje. Pri tome, javni dug je sve veći u odnosu na BDP, pa je i samim tim skuplje zaduživanje nezavisno od kamata na finansijskom tržištu.
Prilikom prodaje bi jedino trebalo voditi računa da tog osiguravača ne kupi neki krupni strani igrač, čime se ostavlja mogućnost da državni zameni privatni monopol. Ali imam utisak da bi privatizacija Dunava donekle olabavila njegov monopolski položaj koji ima u ovom trenutku.
Inače, najava Vlade da će i za Dunav tražiti kupca je dobra jer podrazumeva povlačenje države iz javnog sektora.
Milan Ćulibrk, ekonomski analitičar i glavni i odgovorni urednik magazina NIN
Treba pronaći strateške partnere
U Srbiji država definitivno nije dobar gazda. Dunav osiguranje je samo jedan od mnogih primera koji to potvrđuju. Kompanija stalno gubi trku sa konkurencijom, njen udeo na tržištu je sve manji, a profit pada neuporedivo brže. Prošle godine je, prema podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja, neto profit Dunav osiguranja bio samo 12,5 miliona dinara, dok je u 2011. godini neto dobit bila 365 miliona dinara, dakle čak 30 puta veća nego 2012! Tako dramatičan pad profita za samo 12 meseci nije posledica opštih trendova u industriji osiguranja, pa se može bar posredno zaključiti da je to prevashodno ceh lošeg upravljanja, čemu je najviše kumovala država kao većinski vlasnik.
Uz to, da je, kojim slučajem, Dunav bio u privatnom vlasništvu, sigurno se ni u snu ne bi moglo desiti ono što se sa tom kompanijom desilo na javi. Dok se 2009. u Srbiji kriza još zahuktavala, u Dunav osiguranju bilo je 3.165 zaposlenih. Tri godine kasnije u kompaniji radi 4.101 zaposleni. Skoro 1.000 novih radnika. I kakvi su efekti rasta broja zaposlenih za trećinu? Katastrofalni. Ukupan prihod po zaposlenom je, naime, 2009. bio nešto veći od šest miliona dinara, dok je 2012. smanjen na 5,38 miliona dinara. Istovremeno, neto dobit po zaposlenom pala je sa 45.484 na samo 3.054 dinara.
Ako se negativni trendovi nastave, Dunav osiguranje bi u dogledno vreme moglo početi da beleži gubitke, što je do skora bilo nezamislivo. Otud bi nešto hitno trebalo preduzeti. Iako kriza nije najbolje vreme za prodaju “porodičnog srebra”, dodatna nevolja je što ovoga puta vreme ne radi za Srbiju, jer nedavna prošlost pokazuje da od čekanja nema koristi, već se samo povećava šteta.
Uostalom, dok je u novembru 2007. tada glavni konkurent Dunava, takođe državna kompanija, DDOR iz Novog sada prodat italijanskoj Fondijariji, koja je za 83 odsto kapitala platila 220 miliona evra, sada bi takva transakcija bila ravna naučnoj fantastici. Trenutno, naime, 94,6 odsto kapitala Dunav osiguranje i dalje ima tretman “društvenog kapitala”, a preostalih 5,4 odsto kapitala je iskazano u akcijama, kojima se trguje na Beogradskoj berzi i njihova ukupna tržišna vrednost sredinom avgusta bila je 255,8 miliona dinara ili oko 2,2 miliona evra. U ovom trenutku, po tim cenama, vrednost cele kompanije je, dakle, samo 45 miliona evra. I nije uopšte uputno podsećati da je svojevremeno cena akcije Dunav osiguranja bila 17-18 puta veća od trenutne!
Možda bi zato u ovom času bilo idealno za Dunav pronaći strateške partnere, koji bi za početak pristali da budu manjinski vlasnici, recimo do 30 odsto kapitala. Zauzvrat, da bi se oni motivisali da kupe manjinski paket, trebalo bi im omogućiti sva upravljačka prava, s tim da država zadrži kontrolnu funkciju, da se spreče zloupotrebe i “isisavanje” kapitala. U drugoj fazi, kada se kompanija oporavi, moglo bi se ići na prodaju većinskog paketa. Pitanje je, međutim, da li ima kupaca koji bi pristali na takve uslove. A čak i ako ih ima, i taj scenario sadrži u sebi potencijalne “mine”, o čemu svedoči i loše iskustvo Telekoma sa grčkim OTE-om. Iako su Grci imali samo 20 odsto vlasništva, u upravljanju su bili potpuno ravnopravni sa većinskim vlasnikom - državom Srbijom. To je u praksi vrlo često dovodilo do potpune paralize zbog različitih interesa partnera.
Коментари
Постави коментар