Profitabilnost i dalje niska
Tačno je da su javne finansije prilično “nategnute”, ali ne smatram da nam preti latinoamerički scenario.
Nažalost, Srbija je u prethodne dve decenije prolazila kroz pravi ekonomski “roller coaster”, pun padova i uspona. Verujem da će biti dovoljno političke i ekonomske mudrosti za kreiranje konkurentnog okruženja koje će privući strane investitore, pokrenuti domaću industriju, sprečiti dalji “odliv mozgova”. Samo u takvoj Srbiji i industrija osiguranja može iščekivati bolje dane”, kaže Aleksandar Marić, novi direktor Milenijum osiguranja, u intervjuu za Svet osiguranja.
Milenijum osiguranje je ćerka firma najvećeg hrvatskog osiguravača Croatia osiguranja. Budući da je Vlada Hrvatske odlučila da raspiše tender i deo kapitala proda, te da je nedavno Hrvatska postala članica Evrospke unije, povoda za razgovor sa Aleksandrom Marićem je mnogo. Sam Marić postavio je ambiciozne ciljeve za Milenijum osiguranje, o kojima govori i u ovom intervjuu, osvrćući se i na aktuelne probleme ekonomskog okruženja i na tržištu osiguranja.
U poslednje vreme veoma je aktuelna tema o prodaji Croatia osiguranja. Da li neizvesnost u tom pogledu utiče na poslovanje ćerke firme – Milenijum osiguranja?
Tačno je da je Vlada Republike Hrvatske donela odluku o pokretanju postupka prodaje dela kapitala naše matice i za tu svrhu angažovala konsultantsku kuću KPMG da izvrši dubinsko snimanje (due diligence). Mišljenja sam da sam proces eventualne prodaje ni u čemu ne ugrožava poslovanje same matice, kao i njenih supsidijara (društva-kćeri), među kojima je i Milenijum osiguranje. Svi poslovni procesi se normalno i nesmetano odvijaju.
Kako bi se ulazak nekoga velikoga stranog osiguravača u kapital Croatia osiguranja odrazio na samo poslovanje kompanije? Da li bi to stvorilo i veće mogućnosti za Milenijum osiguranje na tržištu Srbije?
Ulazak strateškog partnera samo bi ojačao pozicije koje Croatia osiguranje drži kako u Hrvatskoj, gde je tržišni lider sa više od 36 odsto učešća, tako i na drugim tržištima na kojima je prisutno. Podsećam da Croatia osiguranje danas posluje sa svojim društvima kćerima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na teritoriji AP Kosovo i Metohija.
Želja mi je da Milenijum kao relativno malo osiguranje, sa svega dva odsto tržišnog udela, postane ne najveće nego jedno od najmodernijih osiguranja u Srbiji, koje je na usluzi svojim osiguranicima 24 sata dnevno, 365 dana u godini
Da li će se ulazak Hrvatske u Evropsku uniju odraziti na poslovanje Milenijum osiguranja, budući da sada matična kompanija posluje na jednom daleko većem i konkurentnijem tržištu?
Smatram da neće biti direktnih uticaja, ali indirektnih sigurno hoće. Tu pre svega mislim na usklađivanje poslovnih procesa, procedura, sistema izveštavanja i, konačno, primene Solvency II. Uz to, matica će biti prisiljena da nakon kapitalnog jačanja, novim proizvodima, ulaganjem u informaciono-komunikacione tehnologije i CRM (odnose sa klijentima), odgovori zahtevima izuzetno konkurentnog tržišta. Smatram da novi, mladi tim koji vodi Croatia osiguranje ima dovoljno i snage i znanja da navedeno i realizuje. Na kraju, dobru praksu, koju bude kreirala centrala, izvesno će preneti i implementirati u društvima unutar grupe.
Izjavili ste da ćete u svom mandatu pokušati da promenite sliku Milenijum osiguranja na bolje. Šta ste tačno pod tim mislili? Koji će biti vaši konkretni potezi i ciljevi?
Želja mi je da Milenijum kao relativno malo osiguranje, sa svega dva odsto tržišnog udela, postane ne najveće nego jedno od najmodernijih osiguranja u Srbiji, koje je na usluzi svojim osiguranicima 24 sata dnevno, 365 dana u godini. Ulaganjem u ljudske resurse, proizvode, informacione tehnologije, klijente i njihovu edukaciju je moguće realizovati ovaj cilj. Ukoliko uspemo u sprovođenju svega ovoga i prepoznatljivost brenda će biti sve veća i veća. To je, između ostalog, ono što i matica očekuje od mene i mog tima.
Gde vidite Milenijum osiguranje u narednih pet godina?
Delimično sam odgovorio na ovo pitanje. Vidim ga kao moderno, fleksibilno, prepoznatljivo osiguranje na usluzi svojim klijentima. Takođe, nadam se da će biti dovoljno sluha od strane novog (ili starog vlasnika) da proširi svoje prisustvo u našoj zemlji kroz osnivanje društva za životno osiguranje. To bi bio jedan od bitnih srednjoročnih ciljeva.
Kakvo poslovanje očekujete ove godini?
Nisam nikada bio pesimista, ali, nažalost, očekivanja su kao i u prethodne četiri godine - komplikovano, neizvesno, problematično, sa niskom profitabilnošću. Monetarne i fiskalne vlasti pokušavaju da stabilizuju nacionalnu valutu i cene, s jedne strane, i ubrzani rast deficita javnih finansija s druge. I na tome im treba odati priznanje. Međutim, mišljenja sam da se nedovoljno pažnje poklanja kreiranju nove vrednosti i rastu BDP-a. Jedino na taj način i industrija osiguranja može imati koristi i uvećavati fakturisanu premiju, koja već duže vreme u realnom znaku pada.
Duže vreme se polemiše o povećanju tarife za autoosiguranje. Da li postoje realne osnove za povećanje tarifa?
Tu postoji argumentacija i za i protiv. Argumentacija u korist povećanja cena proizilazi iz analize Aktuarske komisije Udruženja osiguravača Srbije da zbog pokrića nastalih, a neprijavljenih šteta, iz društava koja su procesu stečaja i likvidacije već duže od devet godina, treba pokriti nedostajuća sredstva u Garantnom fondu od gotovo 45 miliona evra. Kako bi se ove štete pokrile iz premije osiguranja od autoodgovornosti, potrebno je cenu uvećati za više od 30 odsto, kako ne bi sva društva koja se bave ovom vrstom osiguranja knjižila značajne gubitke. Sledeći argument za povećanje cena jeste činjenica da je premija po ovoj vrsti osiguranja u Srbiji najniža, ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, nego i regiona Jugoistočne Evrope.
S druge strane, postoje i pobornici teze da tarifu i cene ne treba dirati, jer se time narušava standard građana Srbije. Drugi argument je kudikamo prihvatljiviji od prvog, jer polisa nije javno dobro ili deo potrošačke korpe. On se bazira na činjenici da danas u Srbiji gotovo 60 miliona evra godišnje odlazi na ime isplate provizija za pribavu autoodgovornosti.
Moje lično mišljenje je da treba korigovati cene naviše, i to iz nekoliko razloga. Pobrojaću neke. Ne postoji gotovo nijedna usluga ili roba u Srbiji koja cenu nije korigovala gotovo pet godina. Nacionalna valuta je u istom periodu depresirala za skoro 30 odsto. Skokom cena, barem za inflaciju ili kretanje kursa, stvorio bi se prostor za smanjenje provizija u pribavi ove vrste osiguranja i mogućnost da se iz tehničke premije pokrije “rupa” u Garantnom fondu, koja ozbiljno preti da ugrozi i likvidnost i profitabilnost društava. Konačno, povećala bi se likvidnost društava, što bi za odraz imalo bolje, redovnije i ažurnije isplate šteta.
Kao i većina osiguravajućih kuća u Srbiji koje se bave neživotnim osiguranjem, i u portfoliju Milenijum osiguranja dominira obavezno osiguranje od autoodgovornosti. Da li nameravate da menjate tu sliku i agresivnije krenete u prodaju i drugih vrsta osiguranja? Planirate li uvođenje novih proizvoda?
Cilj koji bih želeo ispuniti u svom prvom mandatu jeste promena strukture i kvaliteta portfelja. Ovde pre svega mislim na dve komponente: profitabilnost i veće učešće imovinske premije, sem autoodgovornosti, u ukupnoj premiji. Međutim, mnogo je lakše to reći nego učiniti. Svakako da je jedan od modaliteta za promenu strukture kvalitetan i konkurentan portfolio proizvoda koji možete ponuditi klijentima.
Što se tiče uvođenja novih proizvoda, želja nam je da našu lepezu proizvoda proširimo i na one iz dopunskog zdravstvenog osiguranja i osiguranja od odgovornosti. Takođe, koristićemo i dodatne proizvode, za koje tim za razvoj u našoj matici bude proceni da su adekvatni i prikladni tržištu Srbije.
Da li planirate da unapredite kanale prodaje. Pojedina istraživanja govore da bez aktivnije on-line prodaje nema ni rasta. Kakvog ste vi stanovišta?
Slažem se da su savremene tehnologije postale snažan i bitan kanal prodaje osiguranja. Sve je veći broj ljudi koji iz dana u dan postaju kompjuterski pismeni. Život pojedinca u savremenom svetu se značajno ubrzao. Sve je manje onih koji kupuju proizvod ili uslugu na šalteru. Brzina reakcije u realnom je vremenu postala standard opstanka na tržištu.
Definitivno, mišljenja sam da je ovo budućnost, i da razvoju i unapređenju primene modernih tehnologija u osiguranju treba posvetiti ozbiljnu pažnju.
Koliko se uopšte osiguravači u Srbiji prilagođavaju potrebama klijenata?
Iako kvalitet i struktura potfolija i proizvoda nije ni blizu onome u zemljama Evropske unije, smatram da se, zbog izuzetno izražene konkurencije i koncentracije premije (pet vodećih osiguravača, od ukupno 28, čini više od 70 odsto ukupne premije), mnogo pažnje poklanja prilagođavanju proizvoda klijentima. Iako većina novih proizvoda dolazi iz matica, potrebno je lokalizovati proizvod i prilagoditi ga uslovima koji važe na srpskom tržištu osiguranja. To, ponekad, nije ni malo lak poduhvat.
Koji su trenutno najveći problemi sa kojima se osiguravači susreću u poslovanju?
Ima ih mnogo, ali bih izdvojio najbitnije. Na strani kreatora ekonomske politike, pre svega, nestabilno i nepredvidivo makroekonomsko okruženje sa čestim promenama kursa nacionalne valute i cena. Dalje, “plitko” tržište kapitala, bez mogućnosti plasmana u veći broj hartija od vrednosti, različite ročnosti i valutne strukture. Nije započeta korenita reforma penzionog i zdravstvenog sistema, tako da je i dalje samo jedna vrsta osiguranja obavezna. Konačno, ne postoje dodatne poreske stimulacije za štednju kroz osiguranje.
A na strani samih društava za osiguranje, tu je nespremnost svih aktera da se sprovede dogovor oko snižavanja visine provizija za pribavu premije od autoodgovornosti. Snižavanje cena na tenderima za osiguranje i po nekoliko puta u roku od samo nekoliko godina, dok se osigurane sume nisu promenile, ili su se čak uvećale. Na kraju, nedovoljno angažovanje na planu edukacije stanovništva i privrede na odgovoru na pitanje: “Šta je to zapravo osiguranje i zašto ga treba imati?”.
Nacrt zakona o osiguranju je dugo već aktuealan. Većina osiguravača kaže da je “vreme pregazilo” postojeći Zakon i da ne omogućava dalji razvoj industrije. U kojoj meri bi novi propis dao zamajac industriji u trenutnoj situaciji? Koje su najvažnije stvari koje bi taj propis morao da reguliše, odnosno koje manjkavosti postojećeg da otkloni?
Dobar regulatorni okvir može mnogo da pomogne jednoj industriji da stvori preduslove za privlačenje stranog kapitala, generiše nova radna mesta, onemogući nelojalnu konkurenciju, definiše kvalitetan nadzor, itd.
Verujem da će biti dovoljno političke i ekonomske mudrosti za kreiranje konkurentnog okruženja koje će privući strane investitore, pokrenuti domaću industriju, sprečiti dalji “odliv mozgova”. Samo u takvoj Srbiji i industrija osiguranja može iščekivati bolje dane
Što se tiče samog Zakona o osiguranju, delim mišljenje da je arhaičan i blokira dalji rast premije. Međutim, činjenica da se o njegovim izmenama stidljivo raspravlja već više od godinu i po dana, govori u prilog tome da postoje određeni akteri na tržištu kojima promene sadašnjeg zakonskog okvira ne idu u prilog.
Kada govorimo o unapređenjima, smatram da bi, ukoliko je i dalje jedan od primarnih ciljeva stranaka na vlasti približavanje Evropskoj uniji, harmonizacija sa njihovim zakonodastvom trebala biti prioritet. To usaglašavanje je, na primer, u Hrvatskoj trajalo duže od pet godina. Znači, čeka nas dug i naporan put. Uz to, jedan od ključnih nedostataka današnjeg zakona jeste nemogućnost plasmana sredstava putem kredita privredi i stanovništvu. Ukoliko zakonski okvir ne omogućava tzv. cross-selling, odnosno kombinaciju fakturisane premije i plasmana kroz kreditnu aktivnost, ne vidim način da se, u danas posustaloj privredi Srbije, napravi značajniji pomak na polju povećanja premije.
Šta bi sami osiguravači mogli da urade da bi se ukupna premija osiguranja i realno povećala? Da li je nešto moguće u trenutnim okolnostima uraditi?
Smatram da bi mogli, i to mnogo. Pre svega na polju edukacije stanovništva i privrede. Navešću primer iz Hrvatske, gde je njihovo udruženje osiguravača (HUO) uspelo uvesti predmet “osiguranje” u osnovne i srednje škole. Kao što banke kreiraju proizvode za najmlađu populaciju i apeluju na štednju od “malih nogu”, tako i osiguranja moraju stvoriti svest o tome šta je polisa zapravo i kakvu ona korist donosi osiguraniku i celokupnoj privredi jedne zemlje. Dalje, potrebno je sprečiti kontinuiran dumping cena osiguranja i nelojalnu konkurenciju na tržištu. Ovakve pojave urušavaju kompletnu industriju, a i struku. Da li je moguće da za istu osiguranu sumu, kroz samo nekoliko godina, premija, u dinarima, padne i više od četiri puta?! Ovakvo ponašanje nije i ne sme da postane pravilo. Konačno, NBS kao regulator i supervizor, Vlada i resorna ministarstva, moraju zajedno sa osiguravajućim društvima, kroz kontinuiran proces, kreirati takvo poslovno okruženje koje će stvoriti preduslove za razvoj, a ne stagnaciju ili pad ukupne premije.
Da li je s aspekta broja osiguravača tržište Srbije prezasićeno? Da li je konsolidacija neminovna?
Kada se pogledaju cifre (broj društava za osiguranje i reosiguranje, tržišno učešće, rezultati poslovanja), slažem se sa tezom da je srpsko tržište osiguranja prezasićeno. Međutim, postoji određeni paradoks koji važi i za bankarski sektor. I pored činjenice da je broj aktera na tržištu prevelik, samo su dve, nakon 2004. godine otišle u stečaj, dok ostale banke manje-više opstaju na tržištu. Do ozbiljne konsolidacije nije došlo. Ipak, ne može se u celosti povući paralela između bankarskog i sektora osiguranja u Srbiji. Koncentracija u sektoru osiguranja je daleko izraženija nego kod banaka. Uz to, u osiguranju postoje i specijalizovana društva koja se bave samo plasmanom proizvoda iz jedne vrste osiguranja - npr. (ne)životno osiguranje ili reosiguranje. Konačno, neka društva, iako posluju u zoni gubitka, investiraju u tržište, nadajući se boljim vremenima ili je, možda, politika matice takva da moraju imati regionalno prisustvo, pa makar ono bilo i po cenu kontinuiranih dokapitalizacija. Iz svega gore navedenog, ne mislim da će se u skorije vreme pojaviti konsolidator u sektoru osiguranja.
Najveći deo novca osiguravači ulažu u državne hartije od vrednosti države Srbije. Budući da se često može čuti kako je državna kasa na ivici bankrota, a portfolijo osiguravača nije dovoljno diversifikovan, koliko je imovina društava sigurna?
O problemu tržišta kapitala u Srbiji već sam govorio. S aspekta zakona, prostor za ulaganje sredstava tehničke i/ili matematičke rezerve u ovu vrstu HoV je neograničen. Kada osiguravači nisu imali gde da plasiraju sredstva, ovo je bilo “sigurno” utočište. Međutim, problem je u tome što bi država trebala taj novac da iskoristi za razvoj (kroz investicije), a daleko manje za pokriće budžetskog deficita i javnu potrošnju. Ipak, mislim da otplatni kapacitet, barem za sada, nije ugrožen i da je imovina osiguravajućih društava u potpunosti sigurna.
Коментари
Постави коментар